Унутрашњи океани
На литерарном конкурсу под називом „Унутрашњи океани“, расписаном у оквиру
културне манифестације „Антићеви дани“, коју организује Културни центар Новог Сада,
Нађа Костриченко, ученица 7-2 освојила је друго место.
Унутрашњи океани
Толико тога желим да кажем, али не знам како.
Сви имамо унутрашње светове, по којима људи суде да ли су богатији или
сиромашнији од других. Међутим, ја у ово не верујем. Верујем да је сваки
унутрашњи свет богат онолико колико улажемо у њега. Често, јер сам радознала,
волим да „копам“ по себи, по том свом свету, који само ја разумем. Када скупим
храброст да зароним у тај океан у себи, или прошетам шумом у себи, или седнем
на ливаду, једноставно све добија смисао. Тај океан, шума и ливада у свакоме
крију другачија богатства. Океан као свет осећања, шума као свет наде и
могућности и ливада као машта.
Океан је као засебан универзум. У нашем свету океан је пун бића која живе
скоро па неовисно о нама, односно о свету ван воде. Под океаном на планети
Земљи не можеш дисати, а у свом унутрашњем океану бираш хоћеш ли дисати
или тонути, све дубље и дубље.
Океан у нама носи осећања која људи често занемарују и гурају у све веће
дубине и нису свесни да их тиме само чувају „за после“, за тренутке без снаге, за
тренутке када им је најпотребнија помоћ. Помоћи некада нема, па је најважније
помоћи сам себи. Многе људе потиснуте емоције, када коначно испливају, повуку
до дна. Тада се особама на дну чини да излаза нема.
Конкретног, тачног одговора на питање шта су емоције – нема. Наравно, оне
су резултати хемијских реакција у нама и свега осталог што наука тврди, али
уколико не можемо да владамо њима, већ оне владају нама, зар је битно шта каже
наука? Зар је битно ако особа која постанеш, када те емоције победе, гуши и тебе
и друге?
Океани у нама крију дубине, мрачне и непознате пределе. Јесмо ли довољно
храбри да сиђемо до њих? Често се питам шта се крије у дубини мог океана. Да ли
је тамо све што одбијам да осетим или све што одбијам да будем? Чује ли се ехо
онога што одбијам да чујем? Плута ли у тој дубини тело и ум које бих могла да
постанем или које сам некад била? Зашто понекад одбијам да зароним дубоко у
океан, ако је све то моје? Плашим ли се да ћу чути, осетити или сазнати нешто
што не желим? Није ли то страх од себе? Страх од живота и осећања или од смрти
и празнине? Када покушам да замислим празнину, видим баш то – црни простор и
своје тело како тамо лебди. Та празнина ме плаши више од било каквог сазнања о
себи. Човек који скочи из авиона није ништа храбрији од човека који зарони у своје
мрачне дубине.
Чула сам да постоје два типа људи. Једни су они који у свом унутрашњем
свету граде зидове. Они се труде, радови трају дуго, али када заврше, остану
опасани зидовима које су сазидали. Други су баштовани. Они праве башту од свог
унутрашњег света. За разлику од зидара, они не остају ограничени јер башта
стално расте и мења се.
Имам толико питања без одговора или са одговорима које одбијам да чујем.
Да ли је ово емотивна зрелост или моја умишљеност? Да ли је ишта од овога
стварно? Ограничена годинама, окружењем и очекивањима, ни немам прилику да
поставим сва питања која навиру. Колико дубоко задиру океани у нама и шта ли све
крију? Хоћу ли успети да истражим свет око себе и свет у себи за време само једног
живота или би ми ипак требао још један? Колико тога ми не знамо да не знамо?
Кријем ли се ја од верзије себе из својих дубина или се она крије од мене?
Име и презиме ученика: Нађа Костриченко
Разред: седми
Школа: ОШ „Марија Трандафил“ Ветерник
Ментор: Наташа Крушчић
